dEGREba

Samo jedna ljubavna

05/05/2007

    Mama je čitala novine i onda zaista tužnim pogledom pokazala tati sadržaj koji ju je uznemirio. Tata je reagovao na isti način. Znao sam da je nešto zaista posebno u pitanju i odlučio da, u stilu svakog sedmogodišnjaka, samo malo budem dosadan i tako dođem do te, sada meni najbitnije stvari na svetu. Da nije onako pogledala tatu, ja uopšte ne bih pomislio da mama ima nešto dragoceno u rukama. Ipak, nije bilo tako, i sada pošto mi je privukla pažnju i shvatila da na moje pitanje «a šta je too» odgovor «ma ništa sine», neće biti dovoljan, sa još izraženijom tugom je i bez i jedne reči okrenula novine prema meni i prstom me uputila na traženi detalj. Zanemeo sam! Stvar je bila bitnija nego što sam očekivao. Bio sam toliko iznenađen da mi je sekunda, koju sam proveo buljeći u novine, izgledala kao večnost. Preplašen trajanjem trenutka nisam uspeo da reagujem ni na koji način. Samo sam se, posle te duge sekunde, hladno okrenuo i vratio svojoj bezbrižnoj igri. Primetio sam blago olakšanje na maminom licu posle moje reakcije, a mene je ubijala sramota i bio sam ubeđen da crvenim. «Bože tako mlada....»,  govorila je mama, a meni iz glave nije mogla da izađe čitulja devojčice koju sam upravo video. Bila je prelepa, a mene je bio stid što mi se toliko svideo neko ko je mrtav.

    Kasnije sam krišom uspeo da dođem do tih novina i izrežem Njenu sliku. Svaki taj korak, od nalaženja novina pa do lagarije da mi makaze trebaju da bih sredio nokte na nogama i na kraju samog sečenja male čitulje, su za mene bili najtajniji zadaci čije razotkrivanje bi značilo nešto strašno i meni nezamislivo neprijatno. Znao sam u startu da su roditelji protiv tako nečega. Ipak, sve je prošlo kako treba i ja sam sada imao svoju draganu pri ruci kada god mi je zatrebala.

    Uglavnom je to bilo ono vreme kada sam bio sam, između mog povratka iz škole i povratka mojih roditelja sa posla. Bili su to čarobni trenuci u kojima sam osetio svu lepotu ljubavi. Gledao sam njeno umiljato lice i svakim časom sve više bivao gažen činjenicom da nje nema, da je mrtva. Srce mi je lomila. Patio sam,ponekad kratko zaplakao i svakog dana se, sa samo za nju oblikovanim osmehom, vraćao najpre lepoti njenog lica, a zatim i čitavoj tragediji čije nužnosti sam bio svestan i u kojoj sam neobično uživao.

    Pored toga sam shvatio da u tajnim ljubavima ima nečeg neopisivo slatkog i bolnog u isto vreme, i da činjenica da su roditelji protiv toga može samo da pojača užitak. Ni jednu reč joj nisam rekao. Ni draga, ni lepotice, ni maco, kuco, čak ni volim te. Nije bilo potrebno. I onako nije mogla da me čuje. Nisam ni samome sebi ništa rekao. Ja nju zvanično nisam voleo, nisam je čak ni poznavao. A velika je ljubav to bila.

    Dosta kasnije sam upoznao neke prave, žive devojke i rekao im mnogo toga. Čini mi se da sam im govorio sve ono što prvoj nije bilo potrebno reći. Kao da sam se , rečima njima upućenim, samome sebi objašnjavao. Sve su bile prelepe i svaka mi je srce cepala na isti onaj neobično prijatan način. Jedina razlika je bila u tome što su te druge umele i na druge načine da povrede. Pored njih je umelo da zaboli bez i malo čarolije. Moja prva je bila nesposobna za tako nešto. Mada, ruku na srce, nije to bila jedina stvar za koju je bila nesposobna, ako znate na šta mislim? Ali ma šta ja sada mislio, takvu kakva je, voleo sam je sa toliko apstrakcije da je to moralo biti nepogrešivo.